Почетна	ГОЛУБ МИЉАНОВИЋ
	ГОЛУБ МИЉАНОВИЋ је рођен 05.11.1922. године у селу Миљановићи у Грабовици од оца Михајла (1897-1946) и мајке Петре рођене Маџарић (1899-1957), који су поред Голуба имали још два сина Илу и Мирка и кћерку Спасу. Голуб је учествовао у Другом светском рату. Народноослободилачком покрету се прикључио марта 1943. године при команди места Шипраге, а затим био борац IV батаљона XII Крајишке бригаде. Његов ратни пут је дуг и прешао га је пешке од родне Грабовице преко Теслића до источне Србије и планине Цер и Крупња. Одатле одлази на Сремски фронт где је био рањен у руку и врат у околини Товарника, због чега је био око месец дана у болници на опоравку. Учествовао је у ослобођењу Београда октобра 1944. године. У завршним борбaма за ослобођење земље прешао је пешке Хрватску и Словенију. Крај рата га је затекао између Марибора и Цеља. После немачке капитулације маја 1945. године остао је на дослужењу војног рока и вратио се назад у Србију, где је служио војску у Неготину све до средине 1946. године. Из војске је изашао са чином старијег водника. До 1965. године живео је у родном селу у заједничком домаћинству са браћом Илом и Мирком. Голуб се са породицом 1965. године одселио у Буковац код Новог Сада. И у новој средини његова породица је убрзо стекла углед скромношћу и честитошћу и интелигенцијом сво четворо деце који су били изузетни ђаци и студенти. Најстрији син Милован је грађевински инжењер, кћерка Томка је професор на Природно-математичком факултету у Новом Саду, а кћерка Перка је економиста. Најмлађи син Жарко је својевремено био пионирски првак Војводине у шаху. Завршио је Електротехничку школу.
	Драгиња и Голуб Миљановић
	Од 1965. до 1980. године Голуб је радио као радник у Фрушкогорцу у Петроварадину, који је био у саставу познате фирме Навип из Земуна. Од 01.04.1980. године је у пензији. Иако га живот није штедео, здравље га је послужило. Умерен у свему, мудар и разборит доживео је дубоку старост. Недавно је прославио 87. рођендан и 60 година брака са својом, иначе трећом супругом Драгињом. Ево неких занимљивих детаља из његовог живота. У старо време често се дешавало да се родитељи момка и девојке, у њихово име и не питајући их, договоре о њиховом браку. Једна свадба договорена на овај начин у нашем селу имала је свој преокрет. У то време највећи газда у нашем крају Теин Лазаревић, из суседног села Видовића, испросио је за свога сина јединца Станка Љепосаву Миљановић. Све је било договорено, и мноштво окићених сватова обучених у народне ношње дошло је на коњима у договорено време у скромну кућу Благовића на Прлине. Њени родитељи су их лепо примили, како сватовима приличи, а када су требали да изведу девојку, ње на запрепашћење укућана и сватова није било. Родитељи су је узалуд тражили свуда наоколо, али ње нигде није било, као да је у земљу пропала. Схвативши да је залуд чекају сватови су се видно узнемирени вратили кући необављеног посла. Шта се с несућеном младом малолетног младожење Станка десило убрзо се сазнало. Непосредно пре доласка сватова Љепа је побегла са својим комшијом Голубом. Док се сватови нису вратили у Видовиће млади пар се сакрио на сигурно место. И у овом случају љубав је победила, показујући своју надмоћ над богатством. По свему судећи за њихову љубав је знао Голубов стриц Марјан, који је посаветовао млади пар где да се склоне и кумовао читавом догаћају. Ова романса се неко време препричавала у целом крају, и по оној народној, сваког чуда за три дана доста, све је убрзо заборављено када се Станко оженио својом комшиницом Анђом Стевановић са којом је касније оформио бројну породицу са десеторо деце, која је и данас једна од најбројнијих породица из нашег краја. Свом супарнику Станко није нарочито замерио, већ су убрзо постали пријатељи. Станкова сестра Анђелија удала се за Голубовог брата од стрица Душана, тако да су се бивши супарници, касније пријатељи често сретали. Млада Љепосава није имала среће да дуго ужива поред изабраника свога срца јер је врло млада са 18 година умрла 1943. године, разболевши се од тифуса. Када је његова млада супруга сахрањивана Голуб је и сам био болестан, и без свести шта се десило, немо посматрао како је односе на гробље. Голуб је убрзо, након што је преболео тифус отишао у рат, а по завршетку свих борби морао остати у војсци да дослужи војни рок. Тек 1946. године вратио се из Неготина у родно село, а 1947. године поново се оженио комшиницом Винком, кћерком Шпире Бојановића, највећег газде у нашем селу. Винку је најпре хтео да ожени Митар Миљановић, чија је породица у то време била сиромашна, тако да се то Шпири није свиђало, па је кћерку удао у Нариће за момка кога она никад пре тога није видела. Када јој је муж недуго после удаје умро она се вратила у родитељску кућу. Хтели су је многи момци, али је и она изабрала Голуба, који се у читавом крају истицао по карактеру и лепоти. Поново је Голуб имао лошу срећу у љубави, јер је Винка умрла 1948. године током порођаја заједно са дететом. Голуб се није предо, јер ту реч није прихватао ни на фронту против немачког окупатора, на свом дугом ратном путу. Он је поново окушао своју љубавну срећу и по тећи пут се оженио 1949. године са младом и лепом Драгињом Париповић са којом има четворо деце. Венчали су се на збору у Тодоровићима и задуго остали упамћени као најлепши пар од свих који су те године венчани. Њихов брак је и данас складан са пуно међусобног поштовања и разумевања. Голуб данас живи са супругом Драгињом у Буковцу. Њихови синови Милован и Жарко такође живе у Буковцу, док кћерке Томка и Перка живе у Новом Саду. T.М.
			Почетна